Blog

Такмичења и конкурси, Uncategorized

Дан Раше Попова

У знак сећања на Рашу Попова, књижевника, публицисте, глумца у емисији за децу ,,Фазони и форе“ и  новинара,  Месна заједница Мокрин је организовала манифестацију која носи његово име.Литерарни конкурс ,,Рашин шешир“  је имао тему ,,Како се пишу песме“. Мој ученик Андреј Јоцић је написао одличну песму која је бил азапажена од стране жирија, па је за свој рад Андреј добио похвалу.

Драго нам је да смо својим учешћем дали допринос овој манифестацији која нам помаже да очувамо сећање на драгог Рашу Попова.

КАКО СЕ ПИШЕ ПЕСМА
Прво треба имати срца и жеље,
да би се у песнику пробудило весеље.
Затим, машти на вољу пустити,
Да те води за руку,
То јој допустити.
Пливати с делфинима,
летети небом,
Срцем се хранити,
Тим јединим хлебом.
Песма се тад роди, нова и чиста,
Спремна да и у другим срцима заблиста.
Пред песмом је онда пут дугачак,
па јој за друштво треба маслачак.
Слети на срце и ту процвета
Донесе сунце и лепоту света.
Писати песме то је бар лако,
а свако дете зна најбоље како.
Андреј и ја

Такмичења и конкурси, Uncategorized

На крилима детињства

Позивницу за 12. међународни фестивал дечјег стваралаштва под називом ,,На крилима детињства“ добила је жи  моја  ученица Марта Павловић.
Марта је на литерарном конкурсу освојила друго место, па ће бити учесник овог посебног догађаја у периоду 12-14. јуна ове године. Организатор фестивала је наш познати песник Тоде Николетић, а међу бројним гостима фестивала поменућу само неке: Љубивоје Ршумовић, Урош Петровић, Мирослав Кокошар, Бранко Стевановић, Милица Вучковић, Бранимир Росић, Пеђолино и многи, многи други. Честитамо Марти на овом великом успеху и на представљању наше школе на овој престижној манифестацији.

Панонија
Активности, Моје стваралаштво, Сарадња, Uncategorized

Просветни радници за децу

Бгд ГрупнаFilološki 1Књижевно вече просветних радника који пишу за децу
МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ у оквиру
програма 61. Републичког зимског семинара
у Београду, на Филолошком факултету  одржано је 7. фебруар 2020.
Домаћин је била  OШ „Вук Караџић“ Дољевац, а Власта Ценић и професори школе по 4. пут селе дољевачку у манифестацију у Београд.

На љубазан позив Власте Ценића сам се радо одазвала и говорила стихове своје песме за децу  пред нашим великим ствараоцима: Љубивојем Ршумовићем, Виолетом Јовић, Шиком Милошевић и другима. Просветара који пишу за децу су говорили своја дела, неки од њих  Миланка Берковић, Анита Пешић, Мирјана Спасић и многи други. Веома запажен музички наступ је имала колегиница Мила Ђачић са својим ученицама.

Догађај за памћење.

https://www.facebook.com/ljiljana.sokolovic/grid?lst=100000867128258%3A100000867128258%3A1591736436&subkey=manage

Неко чудо

Има, кажу, неко чудо

које скаче као лудо

на клинцезе и на клинце, 

одраслима- и на живце.

 

Кад је Ноле био мали

није знао шта сад фали,

чује вику, чује звекет:

,,Добро! Доста, спусти рекет!“

 

Ивана је била мала, 

Једва да је проходала. 

прескакала лутке , лопте,

повикаше : ,,Ицо, докле!“

 

Ниџа мали није био,

Одмах дрво надвисио. 

Природно је било, онда,

Да и кош на дрво дода.

 

И из тебе исто гледа

Чудо што ти мира не да:

Можеш више, можеш још, 

Један метар, поен, кош!

 

И у теби исто чучи

Такво чудо што те учи

Да дохватиш своју срећу.

Кажу: ,,Стани!“, 

Кажеш: ,,Нећу“.

 

 

Моје стваралаштво, Uncategorized

Награда ,,Мргуда“

КочанеДОДЕЛА 2. НАГРАДЕ „МРГУДА“ по конкурсу КПД Троречјеза најлепшу љубавну причу , 1.2. 2020.

Моје прво учешће на конкурсу и моја прва награда. 🙂

Велики подстрек и ветар у леђа…

Nagrada “Mrguda” za najlepšu ljubavnu priču ove godine dodeljena Brankici Živković iz Pukovca

 

Следи одломак:

И, док су у хладовини великог ораха комшинице уз гласан смех испијале кафу, Александра је себе пронашла у једном другом свету, далеко од трачева, подсмејавања и оговарања. Неугледан дрвени сандук, са ког се негде-негде љуштила зелена боја,  војнички, чувао је непроценљиво благо. У полутами собе, на другом крају куће, ту где се најслабије чуо жамор из дворишта, отворила је прву књигу коју је пронашла међу црвоточним даскама. Мемљиве странице, отежале од влаге, очигледно изашле као победник у борби са временом, влагом, мраком и …самоћом. Као да је видела себе кроз њих. Ништа је нису питале, саме су се отварале. Отвараш се ономе ко жели да те ,,прочита“. Разумеле су се од првог тренутка. Отворила је странице и истовремено отворила себе за неке нове путеве, нова светла, нова сунца… Проналазила је себе у том свету и осећала се сасвим добро… Као у својој кожи. Све чешће је отварала врата запостављене собе са старинама. Све ређе је отварала себе другима. Осећала је да у њој расте онај стари бунтовник, изграђује се, постаје личност којој треба ваздуха, простора и могућности. И, могућност се појавила. Она  која је њу чекала такву каквом је сада постала, чекала је да постане то што сада јесте, носила је њено име, њен сан и била њено друго ја. Препознала ју је… И пригрлила. Никог тако блиског није до сада срела. Срела је себе.
Лако је положила тај пријемни испит. Није рекла својима. А и како би… Ко би од њих то разумео. Шта да ради са дипломом ликовног уметника. Ионако је то само трошак-тај материјал који користи, све те књиге, необичне бојице… Губи време међу тим платнима, бојама, уљима и разређивачима који ударају у главу. Требало је да као сав нормалан свет почне да ради у јединој оближњој фабрици трикотаже. Сигурна плата, осмочасовно радно време и осигурање. Насмеја се. Осигурање. Да, то обавезно! Од чега осигурање? Осигурање од … живота? Од изазова. Од снова…

 

 

 

Активности, Uncategorized

The new normal education post COVID -19

Нове околности траже од свих нас да и ми мењамо своје досадашњи начин живота и рада, да се прилагођавамо. Време пандемије нам је показало да се у настави морамо прилагођавати одмах. Нема чекања. Свако чекање је једнако губитку важног тренутка, губитку енергије, могућности, знања. Свако чекање је неучење, односно стагнирање и назадовање.

Како ће даље наставник у школству? Шта је ми је најважније у доба короне: лично благостање, лидерство, технологија или сарадња? Шта има највећи утицај на благостање наставника, у овом новом нормалном времену? Да ли сам то ја сама себи, да ли је то руководство школе, моји ученици, стандардизовано тестирање…?

Сва ова и многа друга питања била су тема видео конференције коју је водио Викас Пота, едукатор из Велике Британије. На конференцији су говорили неки од најеминентнијих светских наставника и добитници награда за најбољег учитеља на свету ( Global Teacher Prize) из Велике Британије, Канаде, Либана, Мексика.

Оно у чему смо се сви сложили јесте да нам је најважније како се деца осећају,  да је сарадња између наставника од кључне важности, спремност на интеракцију,  стално учење наставника, инвентивност и креативност.

Овај догађај за мене, као једног од амбасадора дешавања, био је од посебног значаја јер ме је охрабрио и ојачао у уверењу да нисмо сами, да можемо заједно адекватно и квалитетно да одговоримо сваком изазову.

Видео конференцују је за све заинересоне наствнике са нашег подручја подржала Асоцијација најбољих наствника бивше Југославије и обезбедила симултани превод од стране својих чланова. Још једном се показало колико је умрежавање неопходно и значајно…

,,Ниједан образовни систем не може надмашити квалитет својих наставника." Викас Пота