Дан наше школе је посебан датум, а обележили смо га и учешћем на литерарном конкурсу. Било је сјајних радова, надахнутих стихова- а како и не би. Своју школу волимо јер волимо своје другаре, негујемо праве вредности, оне које и од породице носимо у себи, радујемо се заједно, подржавамо и тешимо једни друге, растемо и учимо једни од других. Растемо у школи и са школом.
У кратком програму који је одлично осмишљен и изведен преко разгласа (због епидемиолошке ситуације), учествовале су наше четири девојчице. Док смо ми остали у тишини уживали слушајући програм и вежбали на ,,баш су лаки, учитељице:)“ задацима из српског језика, зачуо се глас прве од наших другарица. Све очи са поносом су усмериле поглед у ту чудесну кутију изнад табле одакле допире звук. ,,Наше Вера, Анђела, Нина и Нада!!! То су оне, учитељице!“ Смењивале су се на микрофону рецитујући познате стихове, али и своје. Радост у очима и широки осмеси! То је наше 2/3! Једва смо чекали да нам дођу да их загрлимо. Али, ту није крај нашем поносу. Кроз кутију је стигло обавештење да је наша Вера освојила прву награду на литерарном конкурсу! Онда, опет радост, понос, срећа! Ех, тако је то код нас. 🙂 Нека другарство буде и даље наша највећа тековина.
Срећан нам Дан школе!